Ni­ka­da ni­sam čuo da se ne­ki vla­sto­dr­žac po­vu­kao čak tri pu­ta... Bo­ga­ta isto­ri­ja čo­vje­čan­stva pru­ža ta­ko mno­go čud­no­va­tih, bi­zar­nih i ras­ko­šnih pri­mje­ra, ali onaj u ko­me vi ži­vi­te ni­je do­sad vi­đen. Ču­do je bi­lo ka­da je vla­du o pre­pu­stio Vu­ja­no­vi­ću, ali je svo­je srp­ske sa­ve­zni­ke (ko­je je bio ob­ma­nuo da ne mr­zi sve njih ne­go sa­mo Slo­ba) oba­vi­je­stio ka­ko iona­ko sve sâm ra­di. Po­sle se po­vu­kao pre­da­ju­ći vla­du Štu­ra­no­vi­ću, ka­sni­je Luk­ši­ću i ko­nač­no, evo vi­di­mo, Du­šku Mar­ko­vi­ću. Ni­je to ču­do: Mar­ko­vić ni­je sa­mo vr­hun­ski po­li­ca­jac već i naj­ve­ći voj­sko­vo­đa me­đu Cr­no­gor­ci­ma po­sle Ce­za­ra i Jo­ve Ka­pi­dži­ća... Po­bi­je­dio je voj­sku ša­to­ra i spri­je­čio dr­ža­vni udar pre­ko „Pink M“. Ka­kav je to dik­ta­tor ko­ji je se­be smi­je­nio tri pu­ta če­šće ne­go što mu je to do­sad uči­nio na­rod? To mo­žda ni­je ti­ra­nin, već je­dan do­bro­sti­vi go­spo­dar ko­ji je sti­dljiv kao dje­voj­ka i ne bi se mi­je­šao u dr­žav­ne po­slo­ve da ga na­rod ta­ko eks­pli­cit­no i ve­ćin­ski, ali i do­sad­no i na­por­no ne po­dr­ža­va. Ne bi on ni­ka­da tro­šio svo­je dra­go­cje­no vri­je­me i žr­tvo­vao vi­še od po­la ži­vo­ta na vlast ko­ja mu je do­ni­je­la sa­mo ne­pri­jat­no­sti, mu­ke i od­ri­ca­nja da mu na sr­cu ni­je dr­ža­va. Ali po­što je on dr­ža­va (od­bra­nio ju je i od Sr­ba ko­ji u kul­tur­nom po­gle­du či­ne 70 od­sto gra­đa­na Cr­ne Go­re i od ma­lih ze­le­nih ko­ji­ma je po­krao ide­o­lo­gi­ju i po­slao ih u Tu­đe­mi­le da srp­skom ar­hon­tu Vo­ji­sla­vu ob­ja­sne da je Cr­no­go­rac iz nji­ho­ve ze­mlji­ce Du­klje), on u stva­ri da­nas bra­ni na­rod od se­be. Po­put mu­drog So­lo­na, ko­ji je bio re­for­ma­tor, a da ni­je znao za br­ži brod od je­dre­nja­ka, ni­je imao be­bu, ni­ti je raz­go­va­rao sa žap­cem (bio je to je­dan do­sad­ni Grk ko­ji ni­je imao ve­ze ni sa mi­to­lo­gi­jom, ni sa ko­rup­ci­jom), Đu­ka­no­vić bi htio da ode od tog ne­ra­zum­nog i u su­šti­ni po­kva­re­nog na­ro­da. Da pru­ži pri­li­ku ne­za­vi­sno­sti i be­smrt­nim in­sti­tu­ci­ja­ma ko­je je us­po­sta­vio da ma­lo za­ži­ve i učvr­ste se... Da po­ka­že da je Cr­na Go­ra jed­na dr­ža­ve­ti­na vi­ša i sta­ri­ja od po­je­di­na­ca – ko god on bio... Ali ne vri­je­di. Na­rod mu ne da. Ta ti­ha ve­ći­na po­šte­nih i rad­nih lju­di. Oni ko­ji su zna­li da se pri­la­go­de, ra­zu­mi­ju ključ­ne ri­je­či i nji­ho­vu na­mje­nu, smje­nu i za­bo­rav: „Ju­go­sla­vi­ja“, „srp­stvo“, „de­mo­kra­ti­ja“, „rav­no­prav­nost“, „Evro­pa“, „ne­za­vi­snost“, „ne­pri­ja­te­lji“, „go­spo­dar“... Ne da­ju mu da mak­ne, a ka­mo­li da si­đe sa vla­sti.
Ni­je tač­no da bi ti­ra­nin na kra­ju svo­je stra­ho­vla­de mo­žda po­že­lio da si­đe sa vla­sti, ali to vi­še ne smi­je. Kse­no­font je po­gri­je­šio. Mi­lo ili ni­je ti­ra­nin – što je na­rav­no ap­surd­na tvrd­nja ko­ju on struč­no i na­uč­no sva­ko­dnev­no opo­vr­ga­va. Ili ti­ra­ni­ja vi­še ni­je ono što je ne­ka­da bi­la. Da­nas je mo­gu­će ti­ra­ni­sa­ti uz po­moć stra­nih me­di­ja (onih iz Sr­bi­je, re­ci­mo), po­mo­ću sa­ve­zni­ka iz SAD ili EU, po­mo­ću nov­ca i ob­ma­ne... Tek na kra­ju tu je Du­ško Mar­ko­vić da za­ra­ti sa ne­za­do­volj­nom na­rod­nom ve­ći­nom, a ako se ista oru­ža­no po­bu­ni valj­da će se na­ći ko­ji avi­on da im po­ka­že da SAD umi­ju da ra­tu­ju i po­bi­je­de...
Ali, za­sad, Đu­ka­no­vić naj­ve­će mu­ke ima sa onim di­je­lom na­ro­da ko­ji mu ne da da ode.
Ode on, već je dva­put ute­ka’... Ali je mo­rao da se vra­ti. Ne zbog Cr­ne Go­re - jer za nju ne­ma bri­ge – već zbog Cr­no­go­ra­ca ko­ji se bri­nu. Jer za sve Cr­no­gor­ce na vla­sti, od kne­za Da­ni­la do kra­lja Alek­san­dra Pr­vog Uje­di­ni­te­lja, opa­sno je ka­da odu u ino­stran­stvo. Mno­go su bez­bjed­ni­ji kod ku­će i na vla­sti. U stra­noj ze­mlji mo­gu da ih za­dr­že ili ubi­ju. Kod ku­će, od „Bom­ba­ške afe­re“ do slu­ča­ja Osa­me bin Di­ki­ća, sva­ka za­vje­ra je ma­nje opa­snost, a vi­še pod­sti­caj i no­va šan­sa za vlast.
I ta­ko Đu­ka­no­vić od­la­zi... Jed­ni ka­žu da će se do­go­di­ne kan­di­do­va­ti umje­sto la­žnog pred­sjed­ni­ka Fi­li­pa Vi­so­kog. Mo­gu­će... On je je­dan ta­ko fi­ni go­spo­din ko­ji ne bi na pot­pis za­po­slio ni 2.000 gra­đa­na, a ka­mo­li se kan­di­do­vao sa mje­sta pre­mi­je­ra. On je sa­da, po­put onih drev­nih pre­da­ka Cr­no­go­ra­ca sta­rih Ri­mlja­na, u bi­je­loj to­gi ka­n­di­da­tu­re. Na­rod ga ne­će pre­po­zna­ti, sa­mo su nje­go­va dje­la va­žna. Po dje­li­ma, sta­su i spe­ci­fič­nom iz­go­vo­ru jed­nog gla­sa mo­žda bi ga ne­ko i mo­gao pre­po­zna­ti. Po sve­mu dru­go­me, on je obič­ni na­rod­ni čo­vjek. Zna on po­što su mli­je­ko i hljeb, ka­ko iz­gle­da ku­po­va­ti no­vi­ne na uli­ci, če­ka­ti u re­du u ban­ci... I ka­mo sre­će da ga ne zo­vu vi­še. Ja­sno je nje­mu da Cr­noj Go­ri vi­še ne pri­je­ti ni­ka­kva opa­snost. U Sr­bi­ji ne­ma vi­še Mi­lo­še­vi­ća, a ni Mi­la za iz­voz i in­sta­la­ci­ju u ino­stran­stvu. Mo­gao bi da se odvo­ji od te­škog za­du­že­nja i po­sve­ti pri­vat­nom ži­vo­tu. Za­pu­stio je svo­je iz­vor­no za­ni­ma­nje... Ko­je je, ko­je je... Dav­no je bi­lo, ali na­ra­dio se. U kraj­njoj li­ni­ji, zna on sud­bi­nu ve­li­ka­na u pen­zi­ji: mo­gu da se ba­ve pra­vom, da se nji­ma ba­ve prav­ni­ci, da no­se ku­ti­je, vo­ze auto, ra­de kod bra­ta (ko­ji ne­ma fir­mu)... Sve je to odav­no ob­ja­sni­la jed­na dru­ga, mla­đa i per­spek­tiv­ni­ja, na­ro­da žr­tva i mu­če­nik po ime­nu Alek­san­dar Vu­čić.
Mo­žda je ipak bo­lje da se kan­di­du­je po­no­vo. Odav­no je pa­la knji­ga na dva slo­va. Fi­lip se na­vla­dao, a kad ne­ma ni­kog dru­gog... Ta­ko­đe, zna on ko­li­ke opa­sno­sti u bu­duć­no­sti si­gur­no če­ka­ju Cr­nu Go­ru. Je­dva ju je od­bra­nio od srp­skog pu­ča, a sa­da po­mi­nju ne­ka­kvu ko­mi­si­ju OEBS-a... Ko­nač­no, u Cr­noj Go­ri za­i­sta te­ku i med i mli­je­ko, ali šta će još je­dan da no­si ku­ti­je ili če­ka u re­du u pro­dav­ni­ci.
Sva­ko rad­no mje­sto tre­ba ču­va­ti.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić